St Justin Popović, Догматика Православне Цркве, Том III. Део први.

Еклисиологија – Учење о Цркви.

Црква, Светајна Христова (Благовест о Цркви и животу у Њој).

Једино ново под сунцем.

Највише што је Бог могао дати човеку, дао је поставши човек, и занавек оставши као Богочовек у свима световима, видљивим и невидљивим. Мајушно човеково биће сместило васцелог Бога, несместивог и одасвуд безграничног. То чини да је Богочовек Христос најзагонетније биће у свима човечанским световима. Свети Дамаскин је у праву и на земљи и на небу, и у времену и у вечности, када тврди да је Богочовек Христос „једино ново под сунцем“[1]. Додао бих: и увек ново, ново које никада не стари ни у времену ни у вечности. Но у Богочовеку и са Богочовеком и сам човек је постао биће — ново под сунцем, биће божански важно, божански скупоцено, божански вечно, божански сложено.

  • [1] De Fide, III, 1. Migne, P. gr. t. 94, col. 984.

Богочовек = Црква.

Тајна Бога ујединила се неодвојиво са тајном човека, и постала двоједна тајна, светајна свих светова. И тако постала Црква: Богочовек = Црква. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Ипостас Бога Логоса поставши човек, и тиме Богочовек, остала је у нашем земаљском свету, и у свима световима, као Богочовек — Црква. Очовечењем Бога Логоса, човек је као посебно боголико биће, узвеличан Божанским величанством, јер му је Друга Ипостас Пресвете Тројице постала Глава, вечна Глава Богочовечанског тела Цркве. Бог Отац Духом Светим даде Господа Христа — Богочовека „за главу Цркви, над свима, која је тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“[1].

  • [1] Εф. 1, 17—23.

Глава Цркве.

Са Богочовеком Господом Христом, као са Главом својом, Црква је постала најсавршеније и највредносније и најважније биће у свима световима. Све Богочовеково постало је њено: све божанске силе Његове постале су Њене, и све васкрсне, и све преображајне, и све обожујуће, и све обогочовечујуће, и све охристовљујуће, и све отројичујуће, и све охристоличујуће силе Његове постале су занавек њене.

Вечна Ипостас Цркве.

А што је важније и од најважнијег, и чудесније од најчудеснијег, и потресније од најпотреснијег јесте то што је сама Ипостас Бога Лотоса из неизмерног човекољубља Свог постала Вечна Ипостас Цркве. Нема богатства Божјег, нема славе Божје, нема добра Божјег, а да чудесним Богочовеком није постало заувек наше, заувек људско.

Сву неизмерну величину моћи Своје и богатство човекољубља Свог и свемоћ силе Своје Бог нарочито показа васкрсењем Христа из мртвих, вазнесењем Његовим на небо изнад Херувима и Серафима и свих наднебесних Бестелесних Сила, оснивањем Цркве као тела Његовог, тела коме је Он, Васкрсли и Вазнесени и Вечноживи Богочовек, глава. То безгранично чудо, то уистини најбожанскије свечудо Бог „учини у Христу када Га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима изнад свих Поглаварстава и Власти и Сила и Господстава и свакога имена што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; и све покори под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим — ύπίφ πάντα, која је тело Његово, пуноћа Онога који све иcпyњава у свему — τό πλήρίυμα του τά πάντα έν παόι πλιρουμένoν)“[1].

  • [1] Еф. 1, 20—23.

Црква – Богочовечанско Тело.

Тако је у васкрслом и вазнесеном Богочовеку остварен предвечни план Трисветог Божанства: „да се све сједини под главом Христом — ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ, што је на небесима и што је на земљи“,[1] остварен у Богочовечанском телу Цркве. Црквом, Богочовечанским телом Својим, Господ је сјединио у један вечноживи организам сва анђелска бића, људе и све богоздане твари. Тако је Црква — „пуноћа Онога који све испуњава у свему“,[2] тојест Христа Богочовека, који као Бог „испуњава све у свему“, а као човек и Вечни Архијереј даје нама људима да живимо том пуноћом у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина. То je ваистину плирома свега божанскога, свега вечнога, свега боголикога, свега богозданога.

  • [1] Еф. 1, 10.
  • [2] Еф. 1, 23.

Црква – плирома свега божанскога и свега човечанскога.

Јер је Црква плирома Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанског Живота, Божанске Вечности; плирома свих божанских савршенстава и још плирома свих човечанских савршенстава, јер је Господ Христос Богочовек: двоједна плирома Божјег и људског. То је богочовечанско плиромско свејединство, обесмрћено и овековечено тиме што му је глава сам Вечни Богочовек, Друга Ипостас Пресвете Тројице. Плирома Богочовечанског тела Цркве живи бесмртним и животворним логосним силама оваплоћеног Бога Логоса. То осећају сви истински чланови Цркве, а најпотпуније од свих светитељи и анђели. Та плирома Богочовечанских савршенстава Христових и јесте наследство светих[1], и нада нашег хришћанског звања.[2]

  • [1] Еф. 1, 18.
  • [2] Еф. 1, 18.

Црква – свециљ и свесмисао.

Црква је не само циљ и смисао свих бића и твари: од Анђела до атома, него је и њихов једини свециљ и једини свесмисао. У њој нас је Бог заиста „благословио сваким благословом духовним“[1]; у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот пред Богом[2]; у њој нас усињује кроз Сина Свог Јединородног[3]; у њој нам открио вечну тајну воље Своје[4]; у њој сјединио време са вечношћу[5]; у њој омогућио ухристовљење и охристовљење свих бића и твари, њихово удуховљење и одуховљење, и њихово утројичење и отројичење[6]. Због свега тога Црква сачињава највећу и најсветију тајну Божију у свима световима.

  • [1] Еф. 1, 3
  • [2] Еф. 1, 4.
  • [3] Еф. 1, 5—8
  • [4] Еф. 1, 9.
  • [5] Еф. 1, 10
  • [6] Еф. 1, 13—18.

Црква – светајна Божија.

Упоређена са осталим тајнама Божјим, она представља Светајну. У њој је свака Божја тајна — благовест и блаженство; у њој свака од њих — рај. Јер је свака од њих препуна Сладчајшега. Α Сладчајши? Њиме је рај — рај, и блаженство — блаженство; Њиме је Бог — Бог, и човек — човек; Њиме је Истина — Истина; и Правда — Правда; Њиме је Љубав — Љубав, и Доброта — Доброта; Њиме је живот — Живот, и вечност — Вечност.

Светајна човека.

Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је Својим Богочовечанским подвизима не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих бића и твари. Бог Логос није постао ни Богоанђео ни Богохерувим ни Богосерафим већ Богочовек. Тиме је уздигао човека изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих надљудских бића. Притом, Господ му Црквом покори под ноге све и сва: πάντα ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ.[1] Црквом и у Цркви, као Богочовечанском телу, човек расте у наданђелске, у надхерувимске висине. Тако је пут његовог узлажења, његовог усавршавања дужи од анђелског, од херувимског, од серафимског. Овде је посреди тајна над тајнама. Нека умукне сваки језик, јер говори неисказана и ненасита љубав Божија, неисказано и ненасито човекољубље уистини Јединог Човекољупца — Господа Исуса. Овде настају „виђења и откривења Господња“,[2] која се не могу изразити никаквим језиком, не само људским него и анђелским. Све је ту изнад ума, изнад речи, изнад природе, изнад створенога. Ако је до тајне, ту је светајна човека у светајни Богочовека, Који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве. И у свему томе и кроза све то: човек уцрквљени, и оцрквљени, човек ухристовљени и охристовљени, човек убогочовечени и обогочовечени, човек утројичени и отројичени, човек — сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божије, тајне надтајнама: свесвете светајне.

  • [1] Еф. 1, 22.
  • [2] 2 Кор. 12, 1.

Црква – Богочовек продужен кроз све векове.

Црква — то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и тело је тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.[1] Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин поставе саставни, органски део „пуноће Онога који све испуњава у свему“, и сам се испуњује том пуноћом Божјом[2]: и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и свога благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин постиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, све у анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин ми људи орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: анђели и људи. На тај начин ми се људи испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“[3]: богочовечанска пуноћа = Црква: Богочовек — глава њена, она — тело Његово, а ми увек у свему живљењу свому потпуној зависности од Њега, као тело од главе.

  • [1] Еф. 1, 23.
  • [2] Еф. 3, 19.
  • [3] Кол. 2, 9.

Богочовечанска пуноћа = Црква.

Из Њега, бесмртне Главе Цркве, кроз цело тело Цркве струје животворне благодатне силе, и оживљују нас бесмртношћу и вечношћу. Сва богочовечанска чула Цркве су од Њега и у Њему и Њиме. Све свете тајне и свете врлине у Цркви, којима се очишћујемо, препорођујемо, преображавамо, освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, обожујемо, отројичујемо, спасавамо, бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом, и то благодарећи Ипостасном јединству Бога Логоса са нашом човечанском природом у чудесној Личности Богочовека Господа Исуса.

Свети Златоуст – човек изнад Вишњих Сила.

Видиш ли, пита свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, — зар је то мало? Али, погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, — одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове. Обрати пажњу куда га је подигао. Поставио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког Поглаварства и Власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да бисмо Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли, колико је растојање измећу човечанске и божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе — аνω, него: изнад — ὑπεράνω. А изнад Вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину Он је уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен Власти, иза које не постоји неко више Достојанство. Све то апостол говори о Васкрсломе из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15), онда Невидљиве Силе можеш сматрати као комарце. Дакле, апостол не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас — περὶ τοῦ ἐξ ἡμῶν. То у ствари јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земаљске преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове … О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема подчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне подчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: „под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим“[1]. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело; нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим — ὑπερ πάντα. Шта значи над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Бог Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. „Која је тело Његово“[2]. Да ти, чувши реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[3]. Шта то значи?

  • [1] Еф. 1, 22.
  • [2] Еф. 1, 23.
  • [3] тамо.

Црква – пуноћа Христа.

Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, то јест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били — један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када смо сви ми чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли „богатство славе наследства“?[1] благовести даље Златоусти благовесник. Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“?[2] Видиш ли „наду звања“?[3] Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено[4]. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамова (Јевр. 2, 16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове … С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од свога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, — реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; — међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране Кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа — μηδέν — не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, — то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје тело, — и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! — Заповеђено нам је: Мислити о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога[5]. Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима[6].

Ради чега је Богочовек Господ Христос, Друго Лице Свете Тројице, у Цркви све и сва: и Глава телу Цркве, и Црква тело Његово? Ради тога да сви чланови Цркве: „у свему растемо у ономе који је глава: Христос, док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове— εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ[7].

  • [1] Еф. 1, 18.
  • [2] Еф. 1, 19.
  • [3] Еф. 1, 18.
  • [4] Еф. 1, 22.
  • [5] Кол. 3, 2. 1.
  • [6] In Ephes. Homil. III, 2. 3; Migne, Р. gr. t. 62, col. 25. 26. 27.
  • [7] Еф. 4, 15. 13.

Црква – Богочовечанска радионица.

То значи: Црква је Богочовечанска радионица, у којој се људи помоћу светих тајни и светих врлина обогочовечују, охристовљују, обожују, преображавају у богољуде по благодати, у христосе по благодати, у богове по благодати. Ту све бива Богочовеком, у Богочовеку, по Богочовеку: све — у категорији Богочовечјег и Боговечног. Богочовечанском Личношћу Својом Он обухвата, прожима, проходи све светове у којима се крећу иживе људска бића: силази у најдоња места земље, у сам пакао, у царство смрти; узлази изнад свих небеса, да Собом испуни све — ἵνα πληρωσῇ τὰ πάντα[1].

  • [1] Εφ. 4, 8—10; ср. Рм. 10, 6—7.

Богочовек – расте!

Све у Цркви ради вођено и руковођено Главом Цркве – Господом Христом. И тако расте Богочовеково тело. Богочовек — расте! И то се чудо непрекидно збива ради нас људи и ради нашега спасења и охристовљења. Расте тело Христово – Црква. Расте сваким човеком који постане члан Цркве: саставни део Богочовечанског тела Христовог. То рашћење свачије личности људске у Цркви бива од Главе Цркве — Господа Христа. Од Њега преко Његових светих, христоносних сарадника. Свечовекољубиви Господ је дао: и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље — „на усавршавање светих и сазидање тела Христова“[1]. И из Господа Христа, као из Главе Цркве: све тело Цркве расте, складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога уда[2].

У чему је нада нашег хришћанског звања? — У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у Богочовечанском телу Његовом, Цркви. А тело је Његово „једно тело“,[3] тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу — „један дух“[4]. Дух Свети. То је Богочовечанско јединство, савршеније и потпуније од сваке врсте јединства. У земаљском свету не постоји стварније и обухватније и бесмртније јединство: јединство човека са Богом и људима и свима тварима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине.

  • [1] Еф. 4, 11. 12.
  • [2] Еф. 4, 16.
  • [3] Еф. 4, 4.
  • [4] Еф. 4, 4.

Прва Света Тајна и прва Света Врлина.

Прва света тајна јесте свето крштење, а прва света врлина јесте вера. „Једна вера“[1], и нема друге осим ње; и „један Господ“[2], и нема другог осим Њега[3]; и „једно крштење“, и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве, тек као „сутелесник“ тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само „један Господ“ — Пресвета Тројица; само „једна вера“[4] — вера у Пресвету Тројицу; само „једно крштење“ — крштење у име Пресвете Тројице[5]; и само „један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама“[6]. „Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Све­тим“[7]. — То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања[8]. Речју, то значи: бити хришћанин.

Једино у Богочовеку Христу човек је „једно тело, један дух“. Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове, благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, Богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.

  • [1] Εφ. 4, 5.
  • [2] Ср. 1 Кор. 8, 16; 12, 5; Јуд. З.
  • [3] Εφ. 4, 5.
  • [4] Εφ. 3, 6; 4, 13; 4, 5; Јуд. 3.
  • [5] Мат. 28, 19.
  • [6] Εφ. 4, 6; ср. 1 Кор. 8, 6; 12, 6; Рм. 11, 36.
  • [7] Св. Ј. Дамаскин, In Ephes. с. 4, ν. 5—6; Р. gr. t. 95, col. 840 D.
  • [8] Εφ. 4, 1; ср. Рм. 12, 2; Кол. 3, 8—17; 1 Сол. 2, 7.

Једно Тело.

Шта је то „једно тело“? пита Златоусти богомудрац; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе који су живели, и који ће живети.

Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се[1]; и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци[2]. Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, ина­че оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно тело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје против оног најнезнатнијег, нити: овај завиди ономе. И ма да сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења — πάντα ὁμότιμα. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: на пример, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе — ум, те без главе нико не може живети, а по одсечењу ногу многи још дуго живе.

  • [1] Јн. 8, 56.
  • [2] Јн. 5, 46.

Глава – најглавније у Телу Цркве.

Тако дакле, глава је важнија од осталих дедова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло[1]. Стога нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно, јер ко ближњему плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ћe онда том својом непокорношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ћe тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: „једно тело“ свети Апостол захтева да ми састрадавамо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: „и један дух“, показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, на пример, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол xoћe да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју дух“ апостол подразумева добро расположење. Затим апостол додаје: „као што сте позвани у једној нади звања свога“. То јест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава — κοινὴ κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца[2].

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји „једно тело“. Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, — Телу Христовом — Цркви[3]. Са појавом Господа Христа у нашем земаљском свету и кроз Његов Богочовечански домострој спасења све Божанско постало је човечанско, земаљско, наше, и то наше „тело“, наша најнепосреднија стварност. „Логос постаде тело“ = човек[4], и тиме нама људима дарова највећи и најскупоценији дар, који само Бог љубави може даровати.

  • [1] Ср. Ис. 59, 7.
  • [2] тамо, Homil. X; col. 75. 76; Homil. XI, 1; col. 79. 80.
  • [3] Serm. 268.
  • [4] Јн. 1, 14.

Христов сведар свету – Црква.

Шта је „дар Христов“?[1] Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео je „пуноћу Божанства“, да би људи, као у дару Његовом, учествовали у њој, живели њоме, испунили себе „сваком пуноћом Божанства“[2]. И још је дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу Његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства. А све то сачињава главни дар Богочовека Христа свету, дар — сведар: Цркву. У њој су сви дарови Тројичног Божанства. Сва се та „благодат даје свакоме од нас по мери дара Христова“[3]. Али од нас зависи, од наше вере, љубави, смиреноумља, и осталих еванђелских подвига, колико ћемо се користити тим даром, колико га усвојити, и уколико њиме живети. По безмерном човекољубљу Свом, Господ Христос је свима и свакоме оставив свега Себе, све дарове Своје, све светиње Своје, сву Цркву Своју. Уколико се човек уцркви и оцркви, ухристови и охристови, утолико и има удела у Његовом дару. А главни дар који Он даје јесте живот вечни. Апостол и благовести: „Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем „[4].

У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорађајући нас, преображавајући нас, освећујући нас, обожујући нас, охристовљујући нас, отројичући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат „по мери дара Христова“. А Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду његовом[5]: по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим божанским свезнањем како ћe се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: „свакоме према његовој моћи“: једноме даје пет таланта, другоме два, трећему један[6]. Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом — Цркви, која се протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова Христових у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих; зато се и радује даровима своје браће, нарочито када су већа од његових. „Дар Христов“ људима: Црква, живот вечни, јесте дело Христовог целокупног богочовечанског подвига на земљи, од рођења па до вазнесења. Узневши се са телом на небо, човекољубиви Господ је завршио спасење људи од греха, смрти и ђавола: „запленио плен“, тојест запленио за Себе, за живот вечни, људе, који су кроз грех и смрт били беспомоћни плен ђавола, били у ропству ђавола. И тако „даде људима даре“[7].

Кога је Господ Христос запленио? пита светоотачка мисао. Очигледно нас, красан и користан плен. Jep победивши у духовном рату ђавола, узео је нас заробљенике, не да нас подјарми, него да нас ослободи од горког тирјанства ђавољег. „И даде даре“: јер примивши веру, узвраћа благодаћу[8].

Разуме се, то је могао учинити само Богочовек, а никако човек, ма који човек, макар био и највећи и најсветији. Јер Богочовек, као Бог појавио се свуда где је год било људских бића, људских душа, да их избави од греха и од робовања ђаволу. У томе Га нико није могао спречити. Тако, иако телом мртав на крсту и у гробу, Он је као Бог душом Својом људском „сишао у најдоња места земље“,[9] тојест у царство смрти, да из тога ропства ослободи душе људске, те тужне боголике робиње ђавола. Икуменије вели: „Најдоња места земље сачињавају смрт и пакао. Господ Христос силази у оваплоћење као Бог а узлази на небо као човек. И силази у пакао као човек, а васкрсава као Бог“[10].

Исто тако, као Бог Он је, васкрснувши тело Своје из мртвих, имао и љубави и моћи да тело људско узнесе „изнад свих небеса“[11], изнад свих Анђела и Арханђела, и тако узвиси човека и прослави као ниједно биће у свима световима. Он један исти Богочовек, ради људи сиђе у најдоњи свет, и „узиђе изнад свих небеса“, са једним свеспасоносним циљем: „да све испуни“ Собом — Ίνα πληρώοηι τύ πάντα, да све састави у Себи што је на небу и што је на земљи[12]. И тако оствари вечни план Тросунчаног Господа о роду људском. Блажени Јероним благовести: „Ми не можемо знати како је крв Исуса Христа била благотворна и за Анђеле и за оне у паклу; али да је она била благотворна и за једне и за друге, то не можемо не знати. Сишао је Он до пакла, и узишао на небеса, да испуни оне који су били тамо, у оној мери у којој су они били способни примити Га. Из овога треба извести закључак, да је пре Христова силаска и узласка све било пусто и имало потребу да се испуни Њиме“.

Ради остварења Црквом вечног плана Тројичног Божанства о роду људском, Господ Христос је дао Цркви и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље[13]. Он је њих „дао“ Цркви, а њима дао све потребне божанске силе, помоћу којих они и јесу што јесу. Посреди су разни дарови, али је један Господ који их даје. Апостол је тиме апостол што живи, мисли и дела благодаћу апостолства коју је добио од Господа Христа; пророк је тиме пророк што живи, мисли и дела благодаћу коју је добио од Господа Христа; тако и еванђелист, и пастир, и учитељ, то јесу тиме што први од њих живи, мисли и дела благодаћу евангелиста, а други — благодаћу пастирства, а трећи — благодаћу учитељства, коју су добили од Господа Христа[14].

Зашто је све њих Господ дао? „За дело службе, на сазидање тела Христова“ — εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ[15]. У чему се састоји дело службе? — У сазидању тела Христова, Цркве. У томе светом послу Господ је за вође и руковође поставио изузетно свете људе. Α хришћани? Сви су хришћани позвани да освете себе помоћу светих благодатних сила које им се дају кроз свете тајне и свете врлине. А усавршавање хришћана састоји се у освећивању себе; потпуно пак савршенство састоји се у потпуном освећењу себе, у потпуној светости. Сви су хришћани свети по позиву и по залогу Духа Светога који добијају у самом почетку кроз свету тајну миропомазања, која је саставни део почетнe свете тајне: крштења.

Како се врши „сазидање тела Христова“? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани „живо камење“ које се узидава у кућу духовну — Цркву[16]. Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући сема којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, yrpaђyje у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато: „све да бива на сазидање —πάντα πρὸς οἰκοδημήν[17], на сазидање Цркве Христове, јер смо сви позвани да се сазидавамо за стан Божји у Духу[18]. Хришћани, шта су? „Божја грађевина — οἰκοδομή“[19]. Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, сваким својим покајничким подвигом, хришћанин „Цркву изграђује“ — οἰκοδομεῖ[20]. Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: „да расте тело на сазидање самога себе у љубави“[21] А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: „љубав — οἰκοδομεῖ = сазидава, изграђује, назидава“[22].

Шта је циљ сазидавања тела Христова, и нашег духовног узрастања у њему? Да „сви достигнемо“: прво — „у јединство вере и познања Сина Божјега“, друго — „у човека савршена“, и треће — „у меру раста висине Христове“[23].

До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници „са свима светима“,[24] само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Евангелиста, Пастира и Учитеља. Α њих најсветије води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога суда. А Дух Свети и јесте онај „један Дух“ у телу Цркве[25]. У Њему је и од Њега је и „јединство вере и познања Сина Божјега“, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налази се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту Истину, једну и јединствену[26]. Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно, и има „једно срце“, и „једну душу“[27]. У то једно срце — саборно срце Цркве, у ту једну душу — саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање дасмо једне исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.

Вера у Господа Христа и знање о Господу Христу представљају суштинско, неразориво јединство. То двоје је једно у Цркви. И као једно даје се Духом Светим за смирене подвиге, а најпре за смиреноумље. „Јединство вере, то је не разликовати се у погледу догмата. Исто тако и јединство познања Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему“[28]. „Јединство вере значи: када ми сви будемо имали једну веру. Јер тои јесте јединство вере када смо сви једно, када сви подједнако схватамо тај савез. И дотле ти се ваља трудити, ако си добио дар да друге назидаваш — οἰκοδομῆς А када сви ми подједнако верујемо, тои јесте јединство вере“[29]. „Јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинско је јединство вере и познања Сина Божјег: када православнујемо у догматима — ἐν τοῖς δόγμασι ὀρθοδοξῶμεν — и живимо у љубави. Јер Христос је љубав“[30].

Достићи „у човека савршена“. Но шта је савршен човек, ико је савршен човек? Док се Богочовек Христос није појавио на земљи, људи нису знали ни шта је савршен човек, ни ко је савршен човек. Дух људски није био у стању да исконструише лик савршеног човека ни као замисао, ни као идеал, а камоли као стварност. Отуда толико лутања за идеалним човеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског, као што су: Платон, Сократ, Буда, Конфучиje, Лаоце, Шекспир и други, дохришћански, ванхришћански и нехришћански тражитељи идеалног, савршеног човека. Тек од појаве Богочовека међу људима, људи су сазнали шта је савршен човек, и ко је савршен човек, јер су га видели у стварности, у својој средини. Иза људско сазнањe нема сумње више: Исус Христос је савршени човек. Ако је до истине, она је сва у Њему, толико сва у Њему, даван Њега и нема истине, јер је сам Он — Истина; ако је до правде, она је такође сва у Њему, и то толико сва у Њему, даван Њега и нема правде, јер је сам Он — Правда. И све што је најбоље, најузвишеније, најбожанскије, најсавршеније, — све је то остварено у Њему. Нема правог добра које би човек зажелео, а да га на нађе у Њему. Исто тако нема греха који би христоборац замислио, а да га може наћи у Њему. Сав је Он без греха, и сав пун свих савршенстава. Према свему: савршен човек, идеалан човек.

Питање је, како се може достићи „у човека савршена“? Но јединственост Јединственога и састоји се управо у томе, што је Он свима пружио могућност дана јединствен начин не само дођу у додир са „савршеним човеком“, него и да постану сутелесници Његови, заједничари тела Његова, „од меса Његова и од костију Његових“[31]. Како? — Само заједно „са свима светима“, кроз свете подвиге еванђелске, кроз саборни и свети живот Цркве. Јер Црква и није друго него „савршени човек“ на своме путу кроза све векове ка коначном остварењу плана Божјег о свету. Тако је и најмањем међу нама, и најпрезренијем, и најубогијем, дата могућност да заједно са свима помоћу еванђелских врлина достигне „у човека савршена“. — Речено је: „док сви достигнемо у човека савршена“. Значи, то се не даје гордом усамљенику већ смиреном саборнику; даје се за заједницу „са свима светима“. Живећи „са свима светима“ у Богочовечанском телу „савршеног човека“ — Христа, сваки хришћанин, по мери својих врлинских подвига, постиже и сам то савршенство, постаје и сам савршен човек. Тако, у Цркви постаје за свакога приступачан и остварљив онај божански циљ и идеал: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ — Бог.[32] Свети апостол нарочито истиче да је циљ Цркве: „да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу“[33]. Богочовек je себе, „савршена човека“, из ненаситог и безграничног човекољубља преобразио у Цркву, да би све који постану чланови њени, преобразио у савршене људе. Један је циљ целокупног Богочовечанског домостроја спасења: „да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен“[34].

Достићи „у меру раста висине Христове — εἰς μέτρον ἡλικίας тоῦ πλημώματος τоῦ Xpiоτoῦ ( = у меру раста пуноћe Христове“). Шта то значи? Шта je то што сачињава висину Христову, пуноћу Христову? Чиме је Он то испуњен? — Божанским савршенствима. Јер „у Њему живи сва пунoћa Божанства телесно“[35], живи у границама тела људског. Тиме Спас и показује да је тело људско способно да смести у себе пуноћу Божанства, и да је то у ствари циљ људскога бића. Стога, достићи „ у меру раста висине Христове“ значи: узрасти и урасти у сва Његова божанска савршенства, духовно се са њима благодаћу сјединити, себе по њима разлити, у њима живети. Или: Христа, пуноћу Божанства што је у Њему доживљавати као свој живот, као своју душу, као своју свевредност, као своју вечност, као свој свециљ и свесмисао. Доживљавати Гакао јединог правог Бога и као јединог правог човека; као савршеног Бога и као савршеног човека, у коме је све људско доведено до врхунца свога човечанског савршенства. Доживљавати Га као савршену божанску Истину, и као савршену божанску Правду, и као савршену божанску Љубав, и као савршену божанску Мудрост, и као савршен божански Живот, вечни Живот. Речју: доживљавати Га као Богочовека, као свесмисао свих богозданих светова.
Све пак ово, могуће је једино у заједници „са свима светима“. Јер је речено: „док достигнемо сви у меру раста висине Христове“, — не само ja, не само ти, не само ми, него сви, само вођени и предвођени светим Апостолима и Пророцима и Еванђелистима и Пастирима и Учитељима. Само Светитељи знају пут, знају сва света средства, и дају их богочежњивцима да порасту „у меру раста висине Христове“. А висина Христова, а пуноћа Христова није друго до Његово свето Богочовечанско тело — Црква. Отуда: достићи у меру раста висине Христове може само прави члан Цркве. Јер Црква и јесте „пуноћа Христова“, „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[36]. Бити члан Цркве значи: бити стално, „са свима светима“, а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом. А са Њим — човек је сав бесконачан, сав свет, сав вечан, сав љубав, сав истина, сав правда, сав молитва. Све његово — једног је срца, једне душе „са свима светима“: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот. — Тако: Црквом и само у Цркви људи постижу свој циљ и свециљ, смисао и свесмисао људскога бића у свима световима.

Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или светови, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа; зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни[37]. Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. Притом он непрекидно и живи Христовом Истином, зато што она сачињава сам живот у Христу. У Христу се живи „истинујући = ἀληθεύοντες“,[38] јер је живот у Христу истиновање, стално борављење свим бићем у Истини Христовој, у Истини Вечној. То истиновање хришћаниново рађа сеиз његове љубави према Господу Христу; у њој он и расте, и развија се непрекидно, и вечито траје, и никад не престаје, јер „љубав никад не престаје“.[39] Љубав према Господу Исусу побуђује човека на живот у његовој Истини, и одржава га стално у њој. Она и чини те хришћанин стално расте у Христу, расте у све Његове висине, ширине, дубине.[40] Али, никад сам, већ увек „са свима светима“, увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти „у ономе који је глава“ Цркве, Христос. И кад истинујемо, ми истинујемо увек заједно „са свима светима“, и кад љубимо — љубимо „са свима светима“, јер у Цркви је све саборно, све бива „са свима светима“, зато што сви сачињавају једно духовно тело, у коме сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Само „истинујући у љубави“ са свима светима ми можемо „у свему да растемо у ономе који је глава: Христос“.[41] Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно, од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.

Наш је хришћански позив, наше је хришћанско звање — „да у свему растемо у Ономе који је глава, Христос“: јер се људско биће једино на тај начин правилно развија и греде путем свог назначења божанског, одређеног му од Тројичног Божанства у предвечном савету, пре постања света[42]. Једино „у свему“ нашем растући у Христу, ми то наше „све“ водимо у његову чаробну вечност кроз богочовечност. А то наше „све“, шта је? То је васцело наше биће: и душа и ум и савест и воља и тело, и све што њих сачињава у свима њиховим тајанствима и тајанственостима. Душа моја, душа твоја — једино растући у Христу кроз свете тајне и свете врлине, налазе се на путу свог богоподобног усавршавања, и постижу безгранично божанско савршенство. Доживљујући Божанску Истину Христову као живот живота свог и биће бића свог, душа и расте Христом у све Његове Богочовечанске стварности и савршенства. Савест твоја, ако не расте сва у Христу, брзо закржља и увене. А расте ли у Њему кроз свете еванђелске подвиге, она се сва разрасте у Богочовечанска савршенства, и све Христово постаје занавек њено. Α воља моја и твоја, а ум твој и мој? Ван Христа, без Христа — умиру кроз безброј смрти у свима слабостима и заблудама и демонизмима и сатанизмима. Но хоћеш ли да им осигураш божанску моћ и савршенство и бесмртност и вечност, онда — васцелим умом својим расти у Христу живећи Божанском Истином Његовом, и васцелом вољом својом расти у Христу вршећи Божанске заповести Његове. И што више будеш растао у Христу душом својом, умом својим, вољом својом, савешћу својом, све ћеш бити гладнији и жеднији већих и највећих савршенстава богочовечанских, и радосно ћеш заборављати „оно што је остраг“, што си постигао, и хрлићеш „за оним што је напред“, и трчаћеш „к дару Божјега звања у Христу Исусу“[43], да би достигао „у човека савршена, у меру раста висине Христове“[44]. А та мера је — богочовечанско безмерје. Главно је да ништа твоје не остане ван Христа. Остане ли, знај остало је у смрти, у безброј смрти; остало је у царству сатанизма = царству свих заблуда и неистина и зала; а то и није друго до царство бескрајних мука, самомука, очајања, лудовања, безизлазних тешкоћа, отровних самоћа, самоубилачких ужаса.

  • [1] Еф. 4, 8.
  • [2] Еф. 3, 19; 4, 8—10; 1. 23; Кол. 2, 10
  • [3] Еф. 4, 7.
  • [4] Рм. 6, 28.
  • [5] 1 Кор. 3, 8
  • [6] Ср. Μ т. 25, 15
  • [7] Еф. 4, 8.
  • [8] Икуменије, Comment. in Ephes. ad loc; Р. gr. ι. 118, col. 1217. Α. Β.
  • [9] Εф 4, 9.
  • [10] тамо, ad Loc.; col. 1217 C
  • [11] Εф. 4, 10.
  • [12] Εф. 1, 10.
  • [13] Еф. 4, 11.
  • [14] Ср. 1 Кор. 12, 28. 4. 5. 6. 11. Еф. 2, 20.
  • [15] Еф. 4, 12.
  • [16] 1 Петр. 2, 5.
  • [17] 1 Кор. 14, 16.
  • [18] Еф. 2, 22.
  • [19] 1 Кор. 3, 9.
  • [20] Ср. 1. Кор. 14, 4. 5. 12. 26.
  • [21] Еф. 4, 16.
  • [22] 1 Кор. 8, 1.
  • [23] Еф. 4, 13.
  • [24] Еф. 3, 17—19.
  • [25] Ср. Еф. 4, 4.
  • [26] Ср. Јн. 16, 13; 15, 26; 14, 26.
  • [27] Д. А. 4, 32.
  • [28] Икуменије, тамо, ad loc.; col. 1220 С.
  • [29] Св. Златоуст, тамо, Homil. XI, 3; col. 83.
  • [30] Блаж. Теофилакт, Expos. in Ephes., ad loc; Р. gr. t. 124, col. 1088 A.
  • [31] Еф. 5, 30
  • [32] Мт. 5, 48.
  • [33] Кол. 1, 28
  • [34] 1 Тм. 3, 17
  • [35] Кол. 2, 9.
  • [36] Еф. 1, 26.
  • [37] Ср. Јн. 14, 6; 4, 17.
  • [38] Εφ. 4, 15.
  • [39] 1 Кор. 13, 8.
  • [40] Ср. Еф. 3, 18.
  • [41] Εф. 4, 15.
  • [42] Ср. Εф. Ι. 4—13.
  • [43] Флб. 3, 13—14
  • [44] Еф. 4, 13.

Човек – благодатни Богочовек

Нема сумње, на свима путевима ван Христа човек неизоставно дегенерише кроз грехе, кроз страсти, кроз заблуде, кроз неистине, кроз самообмане у — подчовека, у получовека, у нечовека. Ван Богочовека човек се постепено смањује, опада, док не спадне на човечуљка, на патуљка, којим се силе зла играју као беспомоћном играчком.

Очигледна је истина: ван Богочовека човек се језиво обешчовечује, да најзад заврши као рашчовек. Да, човек у Богочовеку, у Цркви Његовој расте у благодатног богочовека кроз живљење „са свима светима“; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Јер у висину човек може расти и развијати се до Бога, а у низину може пасти и падати до ђавола. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. А све то дато је у Цркви — Богочовечанском телу, увек живом и животворном, коме је глава сам Богочовек Господ Христос: који својим богочовечанским силама и оживљује све чланове Цркве помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога.

Богочовечански Организам

По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске и човечанске силе сачињавају једно свехармонично тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и сложити у једно тело, Своје тело, коме је Он — глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Свете многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради „по мери“ својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергију, и тако „чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави“[1]. У ствари, делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.

Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин у ствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: „из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим — αὕξει τὴν αὕξησιν τοῦ Θεοῦ“[2].

  • [1] Εф. 4, 16.
  • [2] Кол. 2, 19.

Човек у Цркви – „расте растом Божијим“

Да, да, да; ето благовести над благовестима за људско биће: човек у Цркви, Христом и у Христу, „расте растом Божјим“: расте до у пуног Бога, док се сав не испуни сваком пуноћом Божјом. Том рашћењу нема мере, нема краја; ако има краја, онда му је крај у — безбројним божанским бескрајностима. Члан си Цркве? То значи: душа твоја — „расте растом Божјим“; савест твоја — „расте растом Божјим“; ум твој — „расте растом Божјим“; воља твоја — „расте растом Божјим“; васцело биће твоје — „расте растом Божјим“. Свети Анђели, гле, Пресвета Богомајка порасла је изнад њих, надрасла их је Богом и Господом Христом; и човек у вазнесеном Богочовеку надрастао је све анђелске светове.

Ето тајне над тајнама, свете тајне над свима светим тајнама: човек у Богочовеку достигао надхерувимске божанске висине и савршенства и блаженства и вечности! А све то бива Црквом и у Цркви, том најчудеснијем и најчудотворнијем бићу у свима Божјим световима. У њој је сав живот — вечни живот: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. У њој је — сва истина, вечна Истина: човек је саздан да расте у њој растом Божјим. У њој — сва правда, вечна Правда; у њој — сва љубав, вечна Љубав: човек је саздан да расте у њима растом Божјим. У њој — сав Бог, вечни Бог: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. Зато рашћење Црква пружа човеку сва средства, све силе: и човек све може у Христу Исусу који му моћи даје. Може својом свесрдном и безграничном вером: јер је све могуће ономе који верује[1]. Доказ? Безброј светитеља који су прошли сав пут тог богочовечанског узрастања у човека савршена; безброј истинских хришћана у свима временима: сваки од њих живи пример и узор и подстрек и радост.

  • [1] Мк. 9, 23; ср. Мт. 21, 21—22.

Охристовљење човека

Но у живом телу Цркве много је премного постепености у светости, у освећивању себе, у охристовљењу себе, у обогочовечењу себе. Сваки од нас постелено охристовљује себе у Цркви, која је сва у Господу Христу и сва од Њега: Он је тај који је непрестано изграђује и узраста, свакога од нас узидавајући у живо тело Цркве, по мери наше вере и љубави, наше ревности у светом живљењу по Еванђељу. Ниједан подвиг твој и мој не пропада у Цркви, ни онај најмањи: све то сам Господ Христос узидава и усклађује у живом телу Цркве, јер сав живот Цркве као целине и живот сваког члана Цркве посебно — сам Господ води и руководи, те тако ништа не бива без Њега, али исто тако и без нашег труда и личног подвизавања и напора. У саборном животу Цркве измешани су животи Анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљавања у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста и осталих врлина.

Личност и друштво

Тако, сви ми заједно растемо „у цркву свету у Господу“[1]: благодатнооргански повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу које му је Господ Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме „складно састављано и склапано“. При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки „по одговарајућој делатности“ својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.

Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости свети Златоуст. Пошто је навео 15. и 16. стих 4. главе Ефесцима, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост — τὸ αἰσθητικόν — свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више — више и даје, а мање способноме — мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. А шта значе речи: „оним што сваки зглавак помаже?“ Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. — Но због чега је свети апостол додао речи: „у љубави“? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који потиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој ине даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна — када хладнимо у љубави, а друга — када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целине —τοῦ πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве — Τὸ πλήρωμα τὸ ἐκκλησιαστικόν[2].

Блажени Теофилакт пише: Свети апостол je рекао о телу Цркве: „складно састављано и склапано“, да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени међу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сједињујемо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: „оним што сваки зглавак помаже“ показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују[3].

  • [1] Еф. 2, 21.
  • [2] Тамо, Homil. XI, 3. 4; col. 84. 85.
  • [3] тамо, ad loc.; col. 1089 С.

Сутелесници Христови

Свети апостол благовести истину: Ми смо уди тела Христова, од меса његова и од костију његових[1]. Зато живот у нама и међу нама треба да буде као и у телу његовом: да се сав креће, збива и бива у божанској Истини, и Правди, и Љубави, и Доброти, и свему богочовечанском, еванђелском. Сваки посебно и сви скупа, увек смо удови тела Његова. И као такви, ми смо саставни делови тела његова, истине његове, живота његова, вечности његове, богочовечности његове. Да смо хришћани, ми можемо показати и доказати само на један начин: својим благодатнодуховним органским јединством са Господом Христом. Кроз свете Црквене тајне ми заиста постајемо — „уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“; а утврђујемо се у томе светим врлинама и благодатним подвизима. Шта су хришћани? — „сутелесници“ Христови;[2] сви сачињавају чудесни богочовечански организам његов: кроз који, у коме, и ради кога живи Он, превечни Бог Логос. Око, уво, рука, нога, прст, сваки делић тела, свака ћелијица тела живи и нормално ради само док је свим бићем својим укопана у тело, у сав организам његов, у све животне силе његове.

  • [1] Εф. 5, 30.
  • [2] Εф 3, 6.

Нема хришћанства ван Цркве

Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог. Са тог разлога Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони; ко њих храни, одева, обилази, — Њега храни, Њега одева, Њега обилази[1].

Наводећи апостолове речи: „јер смо уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“, свети Златоуст благовести: На који начин? Он је постао од наше грађе — ἀπὸ τῆς ἡμετέρας γέγονεν ὕλης, као што је и Ева постала тело од Адамова тела. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама: тело и кости. Једно је као темељ, а друго је као грађевина. То је, уосталом очевидно. А на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: „од мсса његова“? Значи: истински од Њега. Ана који смо то начин ми уди тела Христова? На тај што смо се родили по Њему — κατ’ αὐτόν. А како „од тела“? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо, пресаздајемо — ἀναπλαττόμεθα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Његово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: „од меса његова и од костију његових“? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји — наше природе = τῆς ἡμετέρας φύσεως, тако смо ми Његове суштине = οὕτως ἡμεῖς τῆς οὐσίας αὐτοῦ; и као што Он има пас у себи, тако и ми имамо Њега у нама[2].

Речи светога апостола: „јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“, блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама, тако смо и ми из Господа Христа — ἐκ τοῦ Δεσπότου Χριστοῦ. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу; једемо тело Његово и пијемо крв Његову[3]. Свети Дамаскин благовести: Ми постајемо уди Христови животом у Духу Светом (διὰ τῆς ἐν Πνεύματι ζωῆς)[4].

Црква и Христос? — Посреди је „велика тајна“[5], највећа у свима нашим световима. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приближно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква, Бог Логос са телом на небу и у телу свом, Цркви, на земљи. Зар то није, „велика тајна“? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима. Зар то није „велика тајна“? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није велика тајна? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва „света и беспрекорна“, без икакве мане и мрље.[6] Зар то није „велика тајна“? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све „велика тајна“, јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима „кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија“.[7]

Богочовек Христос је у Цркви својој сјединио „све што је на небу и што је па земљи“;[8] све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила „велика тајна“, светајна; Црква. Та „велика тајна“ богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све — чудо, све — тајна, „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“ — светајну = Цркву Православну.

  • [1] Ср. Мт. 10, 40; 25, 35—40; Лк. 10, 16, Д. А. 9, 4; 1 Кор. 8, 12.
  • [2] In Ephes., с. 5, ν. 30; Р. gr. t. 62; col. 139.
  • [3] Inter. in Ephes. с 5, ν. 30; Р. gr. t. 82, col. 548 С
  • [4] Ιn Ephes. с. 5, ν. 30; Р. gr. t. 95, col. 852.
  • [5] Εф. 5, 32
  • [6] Εф. 5, 27.
  • [7] Εф. 3, 10; 1 Петр. 1, 12.
  • [8] Εф. 1, 10.

Логосна свецелисходност твари

Црква, и у њој сав богочовечански домострој спасења = обожења, има један циљ: да све ологоси, да све освети, да све учлани у богочовечанско тело Цркве, и на тај начин врати логосном свејединству и логосној свецелисходности. Другим речима: да све уцркви и оцркви, ухристови и охристови, убогочовечи и обогочовечи. Да то људи с успехом постижу, Спаситељ је дао и све потребне божанске силе, којима Он као оваплоћени Бог Логос располаже: „јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“[1]. Зато је стожерна и руководна благовест и заповест: у Цркви живети — „достојно Бога“, оваплоћеног Бога, и расти „растом Божјим“ — у човека савршена у Христу Исусу[2]. Јер је циљ нашег заједничког, саборног живљења у Цркви: „да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу“[3].

  • [1] Кол. 2, 9.
  • [2] Кол. 1, 10; 2, 19; 1, 28.
  • [3] Кол. 1, 28.

Савршен човек

Савршен човек! је ли то могуће? Да, али само у савршеном Богочовеку, и од савршеног Богочовека: једино се у Њему и Њиме човек преображава у савршеног човека. Ван Њега и без Њега, човек увек заувек остаје недовршен и несавршен, остаје кукавно полубиће или наказно кабиће. Једино са Њим и у Њему човек се причешћује Свебића, и улази у царство Вечне Божанске Истине, Вечне Божанске Љубави, Вечне Божанске Радости, где нема ни туге, ни смрти, ни уздисања. Човеково биће само Христом прелази из смрти у живот, из времена у вечност; узлеће са земље на небо, тражећи „оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“[1]. Живећи Господом Христом, човек постаје небоземно биће, и учи се живети „достојно Бога»[2], Бога и Господа Исуса Христа. Јер је Он ради тога постао човек живео у телу, и јесте живети „достојно Бога“. У такводостојан Бога. Живети онаквим животом каквим је Он као човек живео у телу, и јесте живети „достојно Бога“. У таквоме животу људи раде једно: непрестано творе вољу Божју. Стога су „плодни у сваком добром делу“ и расту „у познању Бога“[3].

  • [1] Кол. 3, 1.
  • [2] Кол. 1, 10.
  • [3] Кол. 1, 10.

Еванђелска гносеологија.

Знање о Богу добија се животом у Богу. Из побожности — познање. Каква и колика побожност — такво и толико богопознање. У томе је сва еванђелска гносеологија. Само живот достојан Бога даје и достојно знање о Богу. Само људи, лозом бића свог накалемљени на богочовечанском чокоту Христовом, рађају „многи род“[1], „плодни су у сваком добром делу“, и расту „у познању Бога.“[2] Живот ван Христа — недостојан је човека. Јер је Богочовек — једини прави човек. Ван Њега — све је смрт и ради за смрт. Како онда то може бити достојно човека, створеног за бесмртност и живот вечни у Тросунчаном Богу и Господу? Човековог боголиког бића достојно је само оно што је божанско, бесмртно, вечно. Зато је само христолик, само боголик, живот достојан Бога.

За такав христолики живот човеку даје божанске снаге сам Господ Христос. Α даје их свакоме који се учлани, ућелијичи у Његово вечно Богочовечанско тело. Учлани ли се, онда све божанске силе Његове струје кроз њега, и он стане живети новим животом, животом достојним Бога. Учлањени у Богочовечанско тело Христово, хришћани живе „јачајући сваком снагом“ Његовом „ по сили славе Његове“[3]. Они Њиме расту из силе у силу, из моћи у моћ. Зато нема изговора, и нико нема права рећи: не могу да живим „достојно Бога“. Јер све што за тај живот треба, Бог изобилно даје свакоме који утекне „од телесних жеља овога света“ и ревнује у еванђелским врлинама[4].

  • [1] Јн. 15, 5.
  • [2] Кол. 1, 10.
  • [3] Кол. 1, 11.
  • [4] Ср. II Петр. 1, 3–9.

Човек – божанско величанство.

У ствари, Господ Христос живи у хришћанима, понавља свој живот у њима, доживљује га у свакоме од њих, уколико то сваки посебно жели и хоће. У већој или мањој мери за сваког хришћанина важи Апостолова света реч: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“[1]. У христоликом животу, у животу достојном Бога састоји се истинско, непролазно, бесмртно достојанство човека. У томе је и његова свевредност, његово — божанско величанство. Човек живи „достојно Бога“, и заиста представља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати „свако трпљење и дуго подношење с радошћу“[2]. „Трпљење — с радошћу“? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ па еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“[3]. А за такво трпљење Он им и даје те јачају „сваком снагом“ божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.

На целом еванђелском путу спасења хришћани живо oceћajy да без непрестане помоћи Божје они не могу ништа урадити на своме спасењу. Многобрижни и човекољубиви Отац наш небески је тај „који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости“[4]. Уопште свете силе за свети живот дају се Тројичним Божанством: од Оца кроз Сина у Духу Светом. За саборни живот „са свима светима“[5] даје се „удео у наследству светих у светлости“. Бог који је светлост почива у Светима кроз њихову светост[6]. Наследство светих је непропадљиво[7], јер је са свих страна ограђено неприступачном светлошћу божанском, којој ништа смртно ни рушилачко приступити не може.

Грех је погасио све светлости у нашем свету, и тама је попала све наше очи, и овладала нашим светом. Упорним грехољубљем људским власт таме је постала врховна власт у човечанском свету, и грехом и смрћу владала свемоћно над родом људским. Од немоћи и очајања људи су „седели“ у тами смрти потпуно беспомоћни[8]. Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти. Права светлост, коју никаква тама обузети не може[9]. Он — „светлост света“, Он — „светлост живота“ светлошћу царује и влада и у свету и у животу. Где је Он, ту је већ светлост и власт светлости. Пославши Њега у свет. Бог Отац нас „избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје“[10], у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају „светлост живота“[11]. Прелаз из власти таме у царство светлости врши се вером у Христа[12]. „Ја светлост дођох на свет, да ни један кojи верује у мене не остане у тами“[13]. У Господу Христу људи постају „синови светлости“, и сама светлост; и живе као синови светлости.[14]

Влашћу таме свети апостол је назвао власт ђавола[15]. Речи: „избави нас од власти таме“[16] значе: избави нас од заблуде, од власти ђавола, од тираније ђавола. Апостол није рекао просто: Од таме, него — од власти таме, пошто ђаво има над нама велику власт и господари. Тешко је бити и просто под ђаволом, а под ђаволом са влашћу још теже. Бог показа Своје човекољубље не само у томе што нас ослободи од таме. Нема сумње, велика је ствар ослободити од таме; али увести у Царство, још је већа. Гле, како је разноврстан дар! Он ослободи нас који смо лежали на дну понора; и не само ослободи, него нас и у Царство преведе. И то — „у царство Сина љубави своје“[17]. Свети апостол каже не просто: у царство небеско, него придаје речи велику важност назвавши царство небеско царством Сина, јер нема похвале веће од ове, као што на другом месту каже: ако трпимо, с Њим ћемо и царовати[18]. Нас удостоји, вели, онога чега и Сина, и то љубљенога: непријатеље помрачене одједном премести тамо где је Син, у исту са Њим славу[19].

Спаситељ је избавио људе „од власти таме“ и преместио их у царство светлости и на тај начин што нас је Својим богочовечанским подвигом спасао од греха и смрти. Грехом ми смо били продали себе у ропство смрти. Својом безгрешном смрћу Он нас је откупио из тога ропства. Јер Он није могао ни постати ни остати роб смрти, зато што је био безгрешан. Као безгрешан Он није морао умрети, али је Он из безграничног човекољубља добровољно примио на Себе смрт, и сишао у царство смрти, где душе људске робују смрти због греха. Тако је смрт, и све душе људске у њеном царству, први пут угледала безгрешног човека, —драгоценост какву никада имала није. Али није била у стању да Га задржи у своме царству, јер у Њему није било греха да би се могла ухватити за грех, те и Њега заробити као и остале људе. Напротив, Својим присуством у царству смрти Он је разорио царство смрти и греха Својом безгрешном, и зато свемоћном, човечанском природом. И то учинио за људе и место људи. Јер као нови Адам, као нови родоначелник рода људског, као нови ималац свеопште природе људске, Он је свепобедну силу Своју пренео на људе и избавио их „од власти таме“, од власти греха, од власти смрти, од робовања смрти. Откуп је извршен тиме што је Он себе, Своју безгрешну богочовечанску свевредност дао смрти, и тако избавио род људски од робовања смрти. Смрт се била полакомила за тако драгоцено биће, али њу је то сатрло и царство њено разорило. После тако беспримерног откупа, смрт није могла, нити имала права, да природу људску и даље задржи у својој власти. Она је откупљена на најочигледнији и најубедљивији начин. Јер ко je икада дао толико за откуп ма каквог робља? Α човекољубиви Господ дао је Себе, безгрешног Богочовека, пролио Своју скупоцену божанску крв, чија свака кап вреди више него сви светови скупа. Стога једино у Њему „имамо отпуштење грехова“, јер само Он „има власт отпуштати грехе“[20].

  • [1] Гал. 2, 20.
  • [2] Кол. 1, 11.
  • [3] Лк. 21, 19.
  • [4] Кол. 1, 12.
  • [5] Еф. 3, 18; Кол. 2, 19.
  • [6] 1 Јн. 1, 5.
  • [7] 1 Петр. 1, 4.
  • [8] Ср. Мт. 4, 16; 1 Јн. 2, 8. 9. 11.
  • [9] Ср. Јн. 1, 5. 9.
  • [10] Кол. 1, 13.
  • [11] Јн. 8, 12.
  • [12] Ср. Д. А. 26, 18; I Петр. 2, 9.
  • [13] Јн. 12, 46.
  • [14] Ср. Еф. 5, 8; 1 Сол. 5, 5; Мт. 5, 14.
  • [15] Блаж. Теодорит, ad loc.
  • [16] Кол. 1, 13.
  • [17] Кол. 1, 13.
  • [18] 2 Тим. 2, 12.
  • [19] Св. Златоуст, тамо, Homil. II, 3; col. 312—313.
  • [20] Кол. 1, 14; Мт. 9, 6; ср. Јн. 20, 22.

[33]